Vidim tako ponekad sebe. Lepo se vidim. Vidim sebe u prošlosti, kakva sam bila.Vidim šta sam želela, čemu sam težila, koliko sam očekivala, kako sam gledala na svet. To sam bila divna Ja. Onda vidim sebe sada, vidim ono što dopuštam da mi ljudi rade i to nije ono što bih nekada davno dopustila.
Ne znam kada sam tačno sebi počela da govorim "ljubav je vredna svega što radiš". Tek, eto, prošlo je toliko godina i toliko stvari koje sam uradila, a ne vidim baš tu neku veliku ljubav o kojoj se pričaju priče, pišu pesme, stvaraju filmovi.
Ako znate koje su vaše granice, pa ste ih vremenom malo pomalo pomerali, jer ko zna, možda je vredno te ljubavi, šta radite kada pogledate unazad i shvatite da ste kilometrima probili svoju granicu? Ja više nemam granicu, nema je, ne vidi se. Toliko sam daleko od nje da čak nemam više ni ono - preko toga sigurno neću preći.
Okej je da ti kažu da si debela, da si ružna, da ti se vidi stomak, da si glupa, da ti nisu lepi zubi, da su druge devojke vrh ribe, da ne možeš da staviš zajedničku sliku, da ne smeš da napišeš srce, da ne smeš da stojiš ispred zgrade, da ne smeš nikada da se popneš i sediš kao čovek, da ako ti se šeta i priča nećeš šetati i pričati nego ćeš raditi druge stvari, da ako ti treba rame za plakanje nećeš ga dobiti, kao što nećeš dobiti ni podršku, ni razumevanje, a na kraju krajeva ni ljubav.
Nažalost, negde u svim tim rečima i postupcima, izgubila sam sebe.
